КУЛТУРНО-УМЕТНИЧКО ДРУШТВО „АБРАШЕВИЋ“ У ЧАЧКУ, СВЕЧАНОМ АКАДЕМИЈОМ, ИЗЛОЖБОМ И КОНЦЕРТОМ, ПРОСЛАВИЛО 120 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА
– „Абрашевић“ обећава игром, свирком и песмом да је овај јубилеј само један у низу његовог бескраја. „Абрашевић“ је трајао, траје и данас, али ће трајати и у све наредне године, деценије и векове. Наравно, већ двадесет година смо у другом „Абрашевићевом“ веку, кроз његово постојање прохујаше многи ритмови душа и срца ентузијаста, стваралаца, извођача. За ових 120 година у граду на Морави, на милионе разиграних, преплетених опанака, најлепших цветних орнамената на чарапама и кошуљама, најразноврснијих украса на јелецима, зубунима, ферменима и антеријама, у ритму звецкања дуката и ђердана, као у колу, у непрекидном низу исписаше најлепше приче о љубави, лепоти, другарству и родољубљу – рекао је, поред осталог, др Александар Пајовић, председник Управног одбора КУД-а „Абрашевић“, на слављеничком концерту у препуној Великој сали Културног центра, који је публика пропратила одушевљењем и громогласним аплаузима.
120 ЛЕТА „АБРАШЕВИЋА“ У ЧАЧКУ
Културно-уметничко друштво „Абеашевић“ је прошле суботе, 15. новембра, Свечаном академијом, изложбом и слављеничким концертом, у Културном центру Чачак, прославило 120 година постојања. На Свечаној академији, одржаној у Клубу Културног центра, др Александар Пајовић и етнолог Снежана Шапоњић Ашанин подсетили су на историјат овог Друштва, а гости, чувени чачански професор Слободан Стефановић Бобо и власник агенције „Чворак“ Слободан Чворовић, као некадашњи чланови КУД-а „Абрашевић“, евоцирали су успомене. На изложби, под називом „120 лета Абрашевића у Чачку“, издвојене су најважније фотографије и експонати из протеклог периода који сведоче о најбитнијим догађајима овог Друштва.
– „Абрашевић“, као и многа културно-уметничка друштва у нашој земљи, негују српско коло, српску културу и традицију. У иностранству, где год смо наступали, славили смо свој град и своју државу. Никада за културу времена нису била лагодна, али увек је било ентузијаста и професионалаца, којима смо захвални. Наравно, посебно смо захвални нашој деци која долазе на пробе, као и њиховим родитељима који их подржавају – поздравио је Александар Пајовић присутне, пријатеље, чланове културно-уметничких друштава и спонзоре без којих не би постојао ни „Абрашевић“.
Коста Абрашевић је рођен 29. маја 1879. године у Охриду. Борац за људске вредности написао је 60 песама. Живео је само деветнаест година. Умро је и сахрањен у Шапцу, 1898. године. После његове смрти бројна културно-уметничка и радничка друштва у Србији при свом оснивању узимају име овог песника и борца за правду. Тако је 1905. године основано Културно-уметничко друштво „Абрашевић“ у Чачку, које већ 120 година са поносом носи његово име, подсетила је Снежана Шапоњић Ашанин, члан Управног одбора овог Друштва и нагласила:
– Поносни смо што смо део „породице Абрашевић“ и што трајемо 120 година. Слободно можемо да кажемо да наше Друштво представља веома важну институцију културе. Све што смо баштинили годинама уназад, наши играчи преносе новим генерацијама. Наравно, традицију и културно наслеђе нашег града негују и сва остала културно-уметничка друштва. Желимо да их буде још више, да се оснивају и нова друштва која ће окупљати омладину и децу, као и све љубитеље фолклора, да заједно преносимо традицију. Срећни смо што имамо велико културно наслеђе.
ЛЕПЕ УСПОМЕНЕ ЧУВАЈУ И ДНЕВНИЦИ…
Успомене на проведено време у „Абрашевићу“ евоцирао је професор Слободан Стефановић Бобо, напомињући да је и његов отац Радич Стефановић био члан овог културно-уметничког друштва.
– Носим лепе успомене. Учланио сам се са петнаест година. „Абрашевић“ је тада био друштво у коме су чланови били и занатлије и интелектуалци. Музичку школу, која је основана при „Абрашевићу“, уписао сам 1953. године. Свирао сам гитару у Народном оркестру. А испунио сам и очеву жељу, па сам једно време играо и балет… – са осмехом је причао професор Стефановић.
Слободан Чворовић, власник агенције „Чворак“, нагласио је да су културно-уметничка друштва, не само чувари традиције, већ и лек за душу и срце.
– Чувам дневник у коме пише да сам се 1968. године уписао у „Абрашевић“. Написао сам да је то врло важан датум у мом животу, јер сам постао члан дечије Драмске секције Културно-уметничког друштва „Абрашевић“ – рекао је, између осталог, Чворовић, напомињући да су на свим промоцијама „Српског народног календара“, у Великој сали Дома културе играла тадашња деца, а данас одрасли људи који су, можда, у публици:
– Неки од њих су помогли да „Календар“ из Чачка обиђе читав свет. Отуда мала пажња издавача, Агенције „Чворак“, да 120 „Календара“ поклони Културно-уметничком друштву „Абрашевић“ поводом 120 година постојања.
КОНЦЕРТ ЗА БУДУЋНОСТ, ЗА СРЕЋУ, ЗА ЉУБАВ
Сто двадесет година, јубилеј вредан поштовања и дивљења, јубилеј који даје снагу и који соколи, јубилеј који у граду на Морави уреза јасан и неизбрисив траг, али и јубилеј који обавезује да наставе добро утабаним путем и да младе уче традиционалним вредностима на којима су вековима узрастале бројне генерације наших предака, обележен је и великим слављеничким концертом, у коме је публика уживала више од два сата. Баш како је и најављено, 120 минута програма за 120 година. Али, и мало више, на радост одушевљене публике. Низале су се кореографије Бранка Марковића, Слободана Словића, Зорана Јевтића, Славице Михаиловић и Драгомирa Вуковића – „Еро с оног света“, „Игре из централне Србије“, „Са Овчара и Каблара“, „Игре из Косовског Поморавља“, „Игре из околине Ниша“, „Игре из околине Димитровграда“, „Шопске игре“, „Игре из Шумадије“, „Ај Марије Ла Па Дуре“, „Врањанска свита“, односно, музички аранжмани Саше Мазињанина, Александра Гавриловића и Бојана Антонијевића. Наравно, није изостао ни сплет народних мелодија под руководством шефа оркестра Бојана Ћумуровића.
– Како кажу наши стари, кућа се од темеља гради. Захваљујући добрим и чврстим темељима које поставише пре 120 година први чланови „Абрашевића“, ми данас прослављамо овај значајан јубилеј. Одолесмо бројним недаћама, друштвеним и социјалним кризама, окупацијама, страшним ратовима. Личним и породичним трагедијама наших чланова. И ево нас овде, пред вама, да поделимо радост и срећу, али и да обећамо да ћемо трајати, играти и певати за нас, за вас, за будућност, за срећу, за љубав – нагласио је Александар Пајовић, који је водио конферансу.
Претеча КУД-а „Абрашевић“ у Чачку био је „Театар“ Велисава Јањића, у оквиру којег су се изводиле поучне представе у бројним чачанским кафанама. Први руководилац овог Друштва био је опанчар Милета Ћурчић, који је вођен социјалистичким идејама био организатор бројних политичких манифестација, штрајкова, прослава 1. маја. Страдао је за време Првог светског рата. „Абрашевић“ је своје прве наступе најчешће организовао у хотелу „Лазовић“. Најактивнији чланови „Абрашевића“ биле су абаџије, али и остале занатлије. Првих година посетиоци нису плаћали улазнице, већ су давали добровољни приход, навео је Пајовић.
МНОГЕ ПОДАТКЕ ДОКУМЕНТУЈЕ И „ЧАЧАНСКИ ГЛАС“
Бројне податке о раду овог Друштва документује и лист „Чачански глас“, али и Међуопштински историјски архив у Чачку.
– За време Другог светског рата „Абрашевић“ је радио са већим прекидима. Многи чланови Друштва страдали су у рату, а бројни су завршили у логорима и другим стратиштима. Драгиша Вукић Баџо, тамновао је у логору у Смедеревској Паланци и у Аустрији, Вучко Милошевић и Миодраг Ивковић у Маутхаузену, Драгиша Петровић у Француској. После Другог светског рата на челу Друштва био је инжењер-технолог у Фабрици хартије, али и јасеновачки логораш Симо Ћурковић. Први наступи глумца Миодрага Радовановића Мргуда били су 1945. године у „Абрашевићу“. И познати сликар Богић Рисимовић Рисим био је члан Друштва. Драгољуб Лукић Дуде, свирајући на гитари, мандолини, клавиру, синтисајзеру и усној хармоници, провео је у „Абрашевићу“ педесет година, комуницирајући са људима језиком музике. Најуспешније сценографије за позоришне представе написао је академски сликар Драган Ћирковић Ћирке. Најзначајнију улогу у постављању фолклорне секције имала је учитељица Румена Вукашиновић. Колевка Основне музичке школе „Др Војислав Вучковић“ у Чачку био је „Абрашевић“. Сценографију за поједине позоришне представе Друштва реализовао је академски сликар и професор чачанске Гимназије Живан Вулић. Песник Бранко В. Радичевић, у време док је радио у редакцији „Чачанског гласа“, веома често је наступао на позорници „Абрашевића“, казујући своје стихове – подсетио је Пајовић.
Посебан значај у Друштву имала је и хорска секција, чије је чланство било стално, а бројност уједначена. Први хоровођа био је Ђорђе Стојчевић, истакнути музичар, а под диригентском палицом познатог чачанског хоровође Драгољуба Јовашевића, хор „Абрашевића“ је низао само успехе. Под његовим руководством на музичкој сцени почињу да се изводе и оперете. А хоровођа Димитрије Дико Илић више од две деценије руководио је хором „Абрашевића“, као и хором Епархије жичке. Истовремено, свирао је и у оркестру Друштва. Био је диригент, композитор, етномузиколог. Посебно добре резултате постизала је и балетска секција, наведено је у конферанси.
– У првим деценијама после Другог светског рата у нашем граду био је веома цењен Дувачки оркестар који је на свечаностима, као и на променадним концертима, изводио корачнице својствене за тај историјски период. Од 1951. године установљен је Народни оркестар без којег није био могућ наступ фолклорног ансамбла, мада су радо представљане и смаосталне нумере – рекао је Пајовић.
ОД СРЦА, ЗА ЗАЈЕДНИЦУ
„Абрашевић“ је био и биће школа друштва, знања, игре и живота у којој су чланови учили и образовали се једни од других. Некада је то била веома озбиљна дружина у којој је владао ред, рад и дисциплина, али и дружење, другарство, солидарност и истинско пријатељство. Како се могло чути током програма, све што се радило, радило се добровољно, од срца, за заједницу, за своје суграђане, за своје пријатеље. „Абрашевић“ није живео само на пробама и наступима, живео је и у срцима чачанских радника, и у тешким условима. Али, захваљујући ентузијазму својих чланова, преживео је ширећи истинске вредности културе. Тако ће наставити и даље, до наредног јубилеја, у низу његовог бескраја…
Нела Радичевић
Фотографије: Н. Р. и Миленко Савовић
„АБРАШЕВИЋ“, ДРУГИ ДОМ ДРАГИШЕ ВУКИЋА БАЏА
Драгиша Вукић Баџо је постао члан „Абрашевића“ давне 1926. и остао све до смрти, 1992. године. Његов други дом био је „Абрашевић“. Вредан, радан, увек на задатку када је требало бринути о сваком члану, сваком играчу, певачу или глумцу. Добитник је бројних награда и признања. Проглашен је за заслужног радника и грађанина града Чачка. Једном приликом Баџо је рекао: „Абрашевић – нису то само биле пробе, нити концерти, или драмске представе. То је била школа другарства и пријатељства“.
СЛОБОДАН СЛОВИЋ, „НАРОДНИ УМЕТНИК“
Чачански аматери окупљени око „Абрашевића“ постају познати у читавој тадашњој Југославији, али и далеко ван њених граница. Кореографи овог Друштва често су гостовали у иностранству како би држали стручна предавања и радили са српском дијаспором у ширењу наше традиције и културе.
– Тако су у свет стизали ритмови игара из Шумадије, са Косова и Метохије, Нишаве, Гламоча, Охрида, али и врањански чочеци, буњевачке и словачке поскочице, словеначке полке и тако редом, све до поморавских играчких везова. Претпостављате да говоримо о времену када је Слободан Словић био на челу „Абрашевића“. Био је школован кореограф, живео је за свој фолклорни ансамбл. Словић је оснивач Фестивала маски који је посвећен народним обичајима у вези маскирања поводом Беле покладне недеље. Бројна признања у земљи и иностранству говоре да је Слободан Словић оставио дубок и неизбрисив траг у „Абрашевићу“. Био је носилац звања „народни уметник“. У Друштву је остао све до последњег даха – навео је Александар Пајовић.
