Један од добитника „Децембарске награде“ је професор Слободан Бобо Стефановић. Рођен је 2. фебруара 1936. године у Чачку. У родном граду је завршио основно и средње образовање, а студије енглеског језика на Филолошком факултету у Београду.
ЈЕДАН ОБИЧАН, АЛИ БОГАТ И ЛЕП ЖИВОТ
“Многи цвет никне да процвета невиђен”, гласи стих једне песме Томаса Греја којим на сликовит овај енглески песник указује да у шуми има толико дивних цветова које нико не примети. Слично је и код људи. Често нисмо ни свесни да иза многих које срећемо скоро сваки дан стоје такве животне приче и толико тога су урадили током свог живота да би о њима могле да се напишу књиге. Један од таквих је Слободан Бобо Стефановић. Професор, кошаркаш, музичар. Скромни Чачанин који својим примером показује шта значе рад, упорност и посвећеност.
ТЕШКО ДЕТИЊСТВО
Бобо је рођен 1936. године у чачанској трговачкој породици. Имао је два брата, Александра, свима познатији као Ацо Пуш, и Рашка, професора српскохрватског језика и књижвности у Гимназији, потом и њеног директора. Живот тројице браће нагло се променио раном смрћу мајке Руже 1947. године. Бригу о њиховом одрастању преузео је отац Радич који се томе у потпуности посветио.
- Било му је тешко да обезбеди средства како би нас издржавао. Због тога сам рано почео да радим. Од 12 године помагао сам му у радњи колико сам могао. Са 15 сам био са молерима кад су кречили Гимназију. Радило се по десет сати дневно. Од шест изјутра до пет по подне. У подне је била једносатна пауза када ми је отац доносио ручак. Често би се десило да заспим од умора кад би он дошао. У 18 сати сам био на кошаркашком терену, налазио се код данашње Уметничке галерије “Надежда Петровић”, кад је почињао тренинг.
Присећа се да су му јагодице биле нагрижене од креча који је носио.
- Можете замислити како је било табати лопту са таквим рукама на терену од неке чудне жуте земље и када вам прашина уђе у те ситне ранице. Љубав према спорту је била јача и све се издржало.
Такав однос према раду, развијен од најранијих дана, никад га није напуштао, па је знао да се прихвати молераја и док је радио као професор енглеског језика у ОШ “Милица Павловић”. Једном је за два месеца, током летњег распуста, радећи са домаром, успео да је окречи.
КОШАРКА
Под утицајем старије браће и он се обрео на кошаркашком терену. Почео је као члан пионирске селекције “Борца” 1951. године и брзо, три године касније, стигао до првог тима. Како сам каже, прве године као првотимац нису биле обећавајуће. Најчешће је седео на клупи, на сунцу, јер се тада играло само током лета и јесени, и зато је добио надимак Гуштер. Додуше, та 1954. му је остала у лепом сећању, јер је “Борац” те године изборио наступ у Првој лиги. Нажалост, одмах је испао из ње, да би се опет вратио 1965. и у тој сезони је задржао прволигашки статус. Бобо је већ десет година био капитен, а онда, мало због година и више због повреде рамена, доноси одлуку да прекине бављење кошарком.
– Играо сам је аматерски и не жалим због тога. Уосталом, сви ми из тих генерација смо је тако схватали и зато смо упоредо завршавали школе. Највећа награда нам је било то што нам је клуб сносио путне трошкове доласка у Чачак, већина је студирала у Београду, па смо чешће о других студента долазили кући. Други су то могли себи да приуште само за државне празнике (Нова година, 1. мај и 29. новембар или током зимских и летњих распуста).
За време студија најчешће су тренирали на отвореним теренима на Малом Калемегдану. То су били помоћни терени “Црвене звезде” са бетонском подлогом где су организоване чувене игранке.
– Једне године успео сам да обезбедим да тренирамо и током зиме. Добили смо неке термине у сали Студентског града. Иако су почињали у 23.30, то није била препрека да на Нови Београд долазе Бранко Цицварић Циле, Љубомир Радивојевић Шаја, Предраг Павловић Пршо, Милорад Курћубић Пикино.
Пред крај играчке каријере Срећко Икодиновић га је у име управе “Борца” послао да заврши семинар за тренере. Бобо је то успешно урадио, али није желео да се бави тренерским послом.
– Сматрао сам немогућим да усагласим посао у школи са испуњавањем тренерских задатака и зато никад нисам тренирао неки тим. Једино сам, док сам радио у ОШ “Милица Павловић”, крајем шездесетих, водио школску екипу. За њу је наступао Драган Кићановић. Тада нисам ни могао да наслутим у каквог играча ће се развити. Одмах после првенства основних школа постао је члан “Железничара”. Остало знате.
КАКО ЈЕ БОБО ПОСТАО “ЕНГЛЕЗ”
По завршетку Гимназије уписао је енглески језик на Филолошком факултету у Београду. То не би било ништа чудно да у школи није учио руски и француски.
– Енглески сам заволео слушајући стране радио станице. Пре одласка на факултет завршио сам петомесечни курс тог језика и то је било све.
У то време није било пријемних испита, а студије енглеског тада је започело 420 свршених средњошколаца. Упркос скоро никаквом предзнању успео је да заврши факултет међу првих 20 у генерацији.
– Било је страховито тешко. Уложио сам много рада како бих надокнадио оно што су други понели из средње школе. Сећам се да сам из првих диктата добијао нуле. То ме није обесхрабрило и на крају сам из тог предмета добио десетку. Буквално нисам напуштао факултет, изузев кад је у питању била кошарка.
По стицању дипломе и након одслужења војног рока од 1961. ради као наставник енглеског језика у ОШ “Милица Павловић”. Ту остаје до 1970. и тада прелази у Гимназију у којој ради до одласка у пензију 2001. године.
Био је омиљен међу ђацима због начина којим им је прилазио. Часови на којима је доносио гитару су постали део гимназијске историје.
– То бих у сваком одељењу учинио само два пута. Последњег часа првог полугођа и на крју године. Жао ми је што то нисам радио више пута током године, јер је то ђацима било занимљиво и подстицало их да уче.
О њима се далеко чуло.
– Својевремено сам се у Београду упознао са једним нашим човеком који живи у Њујорку. Кад сам му се представио, он ми рече: “Значи ви сте тај чувени професор који свира гитару. Знате, мој добар пријатељ је ваш бивши ђак и често ми је причао о томе”.
Не пропушта да истакне како се након завршетка студија стално усвршавао. Похађао семинаре, одлазио у Енглеску и трудио се да сваке године бар мало напредује. Зато је стално говорио ђацима да знања никад није доста и увек морају да раде на себи како би били бољи.
СВИРАЈУ “КУМОВИ”
Седамдесетих година прошлог века ово је било довољно рећи и знало се да је тамо где они свирају загарантован добар провод. Слободан Бобо Стефановић је у том оркестру био гитариста, а потом је мењао оркестре да би стигао и до чувених “Палилулаца”. Они су обележили једно време и немогуће их је заобићи кад се поведе прича о Чачку у последњим деценијама двадестог века.
– У свет музике сам ушао захваљујући оцу који је много волео уметност и био је дугогодишњи члан драмске секције КУД “Абрашевић”. Био сам у првој генерацији која је завршила основну музичку школу у Чачку. Свирао сам кларинет. Пошто се зими није играла кошарка ја сам свирао на игранкама. Тада су били чувени матинеи, трајали од 15 до 19 сати, у Техничкој школи. Ту се окупљала омладина, а ја сам сав зарађени новац предавао оцу, јер сам знао колико се мучио да би зарадио који динар. Уосталом, ми школарци, нисмо имали где ни да га потрошимо. Једино на кокице, јер нам је после 20 сати био забрањен излазак.
По одласку на факултет престаје да свира кларинет и кад се вратио у Чачак уписује се у КУД “Желе” где у народном оркестру свира гитару, чувени професор Холочек га научио основама, и након извесног времена неколицина чланова оснива “Кумове”.
Током вишедеценијског бављења музиком много тога је прошао, видео и сусретао са разним људима. Све је преточио у књигу “Чачански акроди” која је доживела два издања (2011. и 2024.) и представља својеврсни музички времеплов града на Западној Морави.
СКРОМАН И ЗАДОВОЉАН
Животна прича Слободана Боба Стефановића је прича једног просечног човека који је живео и радио поштено, јер то понео из куће, од својих родитеља. Другачије не би ни могао.
– Презадовољан сам животом. Никад нисам јурио за новцем. Имао сам колико је требало за један пристојан живот и да са супругом Ангелином изведем синове Драгана и Зорана на прави пут од којих имам две унуке и два унука. Шта бих више пожелео.
Ми би му пожелели да чачанским улицама још дуго вози аутомобил, додуше то више није она његова препознатљива вишедеценијски стара “шкода”, већ неки старији модел “форда”, као и омиљеног му двоточкаша.
Фото: архива саговорника
Владимир Дуба
КОНДИЦИОНАЛ
- У другом разреду Гиманзије ђаци уче кондиционалне реченице. Да бих им приближио градиво и сликовитије објаснио начине исказивања могућности користио сам песму од “Битлиса” која има стих “кад би сте видели моју драгу и ви би сте је заволели”. Ја је отпевам, они запишу речи и затим им објасним разлику у изразима “ако видите моју драгу” и “да сте видели моју драгу”. Лако су све схватили.
ОДЛАЗАК У ИТАЛИЈУ
Екипа “Борца” је 1955. године наступала на турниру у Вијаређу. Учестовали су још селекција америчких војника стационираних у Италији, швајцарски “Сервет”, грчки “Арис”, “Црвена звезда” и домаћи “Спортинг”.
– Тада сам се први пут возио у аутомобилу и гледао телевизор. Домаћини су нам учинили ту част да након турнира останемо још три дана и погледамо карневал по коме је тај град познат.
Делове дреса у којем је играо на том турниру још увек чува, јер је направљен од вуне, а она је мољцима омиљена храна.
